Чињенице

Зашто "Пројекат Русија" не би могао да надахне "Пројекат Србија" или "Пројекат Српска"

Кад су Александру Македонском предложили да ноћу нападне на знатно јачу војску персијског цара Дарија, он је одговорио: «Ја не крадем победу». Неки су ово сматрали лакомисленошћу, али Александар је имао правилну процену. Тако моћан непријатељ, као што је Дарије, неће капитулирати због материјалних губитака и губитака људства. Поседујући огромне ресурсе, персијски цар би без тешкоће надокнадио сваки губитак. Дарија је било могуће победити само сламањем његовог борбеног духа, а то се могло постићи само отвореном борбом.

Ми се налазимо у сличној ситуацији. Наш противник, који располаже огромним материјалним и интелектуалним потенцијалом, води против нас невидљив рат. Праузроци тог рата су сакривени, видљиве су само негативне последице. Непријатељ се може победити, сломивши његов дух. Наша крајња исправност може га натерати да устукне. Треба скинути са вука овчју кожу и открити његово право лице.

Данас је главни задатак - трагање за људима који су способни за стратешко размишљање тј. чији мисаони опсег обухвата Векове, Континенате, Цивилизације. Није чак ствар ни у томе да докажемо истинитост наших постулата, већ у томе да нађемо оне који су способни за свеобухватно мишљење – не у оквиру ове или оне гране, већ у планетарним размерама. Шта вреди доказивање исправности наше теорије људима који већ од самог почетка имају предрасуде и ову теорију сматрају суманутом? Поређења ради, са истим успехом би могли позвати бакицу, која продаје семенке, да размотри пројекат чија се вредност мери милионима. Иако је поштен, добар и храбар, човек такве мисаоне ширине не може се прихватити већег посла. Тај посао је за њега нереалан, не зато што он уочава у њему неке недостатке, већ зато што излази из оквира његовог опажања.

Разговарати са човеком, који размишљања у уобичајеним категоријама, на теме које се налазе изван тих категорија, исто је што и разговарати са дететом. Већина људи, ако су још и паметни, неће озбиљно схватити такав разговор. Чак и ако неко до детаља разуме нуклеарну физику, или зна напамет све о грађи ножице комарца, то сведочи о постојању интелекта или великог обима знања, али не и о ширини његове мисли. Сам интелект, без целовитог размишљања ништа не може решити. Не можеш радити неки посао ако ниси способан сагледати његове размере. Зато што нећеш поверовати у реалност тог посла. А ако не поверујеш, сматраћеш га бесмислицом и пустом фантазијом.

Највише што могу урадити људи, који потпуно разумеју и деле нашу идеју, али који нису навикнути на опсежно размишљање, је – поразговарати на ту тему, и стајати по страни. Али ништа конкретно никада неће урадити. Зато што је то за њих нереално. Човек се може бавити само реалним пословима. Али свако има своју реалност. За једнога је реално гајити краставце, за другога освајати земље. Сваком своје. Променити поредак ствари је немогуће. Човек се никада не може бавити нечим другим, осим својим послом.

Човек бира свој посао независно од тога да ли располаже интелектуалним, административним и финансијским ресурсима или не. Професор великог знања, утицајан функционер или трговац-милијардер може схватати велики ресурс само као шансу да среди свој живот реализујући неке мање пројекте (куповину викендице или јахте, на пример). Са друге стране, сиромашан и неук човек, са микроскопским ресурсом, може тежити ка пословима колосалних размера. Да ли ће успети – то је друго питање. Ми говоримо о намерама и потенцијалу.

Величина људских дела не зависи од ресурса којима неко располаже, већ од његовог мисаоног опсега. Човека не одређује квалитет ципела, већ квалитет његових тежњи (намера). Тежње једног човека су велике, другог су мале. Оно што показује величину човека су — намере. Међу људима са малограђанским опсегом мишљења, велики човек се осећа као одрасли чика међу децом која се играју у песку. У дечјим очима је немо питање: чико, шта ћеш ти овде? Велики се у друштву малих осећа као авион који се креће улицом. Он је незграпан, сви му трубе, свима смета. И то само зато што он не треба да се креће по земљи, већ да лети.

Несагласност ресурса и посла за који се тај ресурс употребљава, је феномен своје врсте. Сам по себи велики ресурс неће покренути човека да ради у сектору чије размере излазе из опсега његовог опажања. Чак и ако он схвата да брод којим плови почиње да тоне, он ће свеједно сматрати да је боље ако не предузима ништа. Он никада неће спасавати брод због тога што је уверен – да није он предодређен да ради тако велике послове. Коме није дата велики мисаони опсег, тај неће имати довољно духа да се прихвати великог дела.

У својој делатности људи не полазе од познавања реалности, већ увек делују сагласно свом мисаоном опсегу.

У том смислу посматрано, јако је мали број великих људи. Основну масу чине — прости, обични људи. Они ће се, као деца, јако нервирати, ако им неки туђи чика одузме играчку. Али неће ни трепнути, ако им тај исти чика из стана изнесе све драгоцености. Зато што се оне налазе ван оквира њиховог опажања. За већину људи, основну вредност представљају — играчке. То исто важи и при одређивању опсега нечије личности. Ако некоме опљачкају стан, то ће за њега бити велика несрећа. Али, ако опљачкају његову земљу, он неће на то чак ни обратити пажњу. Зато што се тај проблем налази ван његовог видокруга.

Какве су размере у којима ви осећате, мислите и радите? Да њима обухватате само себе? Породицу? Родбину? Државу? Човечанство? Одговор на то питање представља показатељ вашег опсега. Ако се све ваше тежње своде на куповину нових «играчака», и баш на то трошите новац, ви сте у ствари — дете које се игра у песку. Сва деца желе да праве «куле од песка». Једни су их направили, други желе да их направе, али у оба случаја њихове тежње не иду даље од кула. Са узрастом, играње у песку добија други облик. Улогу кула од песка сада играју станови и «ролс-ројси». Мења се квалитет «кула», али суштина остаје иста — играње у песку.

Човеку са дечјим типом мишљења својствено је да брине само о себи. То значи да, чак и ако неко има високо научно звање, имовину од 100 милиона и старост од 50 година, али мисли само о себи, он је у суштини — дете. Ако мисли још и о својој породици, он је мало старији. Ако брине још и о својим рођацима, он је скоро сасвим велики. Али и даље његов узраст не достиже потребне размере.

Србима требају људи који су способни да кажу: «Моја земља је — моја породица. Сви беспризорници су — наша деца. За њих ме душа боли, као за рођену децу. Ја желим све да их саберем, нахраним и угрејем. Све те несрећне баке и деде су - наше рођене баке и деде. Сви мушкарци и жене, који живе бринући своје мале бриге – су наша браћа и сестре, наши рођени стричеви и тетке.

Нашој Отаџбини су потребни мисаони људи, који су спремни да делују у складу са знањем - они, који су, ради добробити Срба, способни на дела која нису везана за личну корист.  Верујемо да још постоје људи који се према свим Србима односе као према рођеној породици, и који размишљају у светским оквирима. Они, који се неће уплашити од ширине тог распона. Јер што је више нас, то је мање њих. То је залог нашег успеха.

Данас се људи понашају као једнодневни лептири (лептири који живе један дан) на броду који тоне. По сили свог мисаоног опсега, ни једнан «лептир» није у стању да схвати чињеницу да брод тоне. Лептир који живи неколико сати, не обраћа пажњу на тај проблем, јер је за њега брзина потапања брода неприметна. Кад над водом буде остао само један јарбол и кад се преостало време почне мерити минутама, тј. када се брзина потапања изједначи са брзином опажања «лептира», тек тада ће схватити да тоне. Али од тога неће бити никакве користи, јер се више ништа не може учинити. И до тог тренутка је у друштву «лептирова» такође немогуће урадити било шта, јер «лептири» исмејавају сваку помисао на невољу која се приближава. Позив на деловање је увек у друштву «лептирова» — глас вапијућег у пустињи. Распон мисли већине људи никада не прелази ван оквира: «посадити дрво, саградити кућу, васпитати дете». Све је то, свакако, прелепо, али неко треба да размишља и о засадима шума, изградњи градова и васпитању народа.

Ако се тиме нико не бави, ако свако ради по своме, онда ће се испоставити да је судбина дрвећа, кућа и људи у рукама грабежљиваца. Они ће, као разбојници који су упали у кућу у којој нема одраслих, мирно пљачкати, убеђени да ће проћи некажњено. Зато што знају да деца ништа неће разумети, а одраслих нема.