ОСНИВАЊЕ СРПСКОГ ВИТЕШКОГ РЕДА ЗМАЈА

ОСНИВАЊЕ СРПСКОГ ВИТЕШКОГ РЕДА ЗМАЈА

Змајеви, виле и вуци - митски представници српског народа. Ову тезу изрекао је, с пуним правом, В. Чајкановић. „Као вуци и виле, тако су и змајеви митски представници српског народа" (Чајк., V, 1994:272).

Када је ријеч о поимању "змаја" у српском митолошком систему, преовладало је схватање да су змајеви пријатељи људи, да носе одлику светости. Из тога и произлази њихово стављање у исти ред са свецима и анђелима, са којима чине "Божју војску". Овим су, у основним контурама, створени митолошки услови да од змајева постану врло популарна национална божанства, и уједно читав митолошки пантеон у српској религији. Наши истраживачи народне религије који су се превасходно ослањали на бројне анализе о улози змаја у нашим народним вјеровањима, установили су како су анђели, свеци, виле и змајеви у основи својој народни идеали, који бране све оно што је у свијету добро и поштено, па су стога и поборници правде и истине.

Змај - Држава - Соларна митологија.

Сасвим нову етапу у духовном развоју представља појава новога култа, култа змаја који указује на радикално измјењену социјалну ситуацију. Тачније, култ змаја поклапа се са настанком државне организације једнога народа, код које је патријархат основни модел морално-правног устројства заједнице, са доминантном соларном митологијом и новим обликом привређивања.

Како је "змај" митолошко-морфолошки исходио од "змије", као што је, према древном вјеровању народном, Сунце изишло из Ноћи, змај се појављује као спој неколико животиња, најчешће у форми египатске сфинге или античких кентаура, што се умјетнички изражава у форми синтезе гмизавца и птице. Највиши облик је наш змајевити епски јунак, витез у људском обличју, али са малим криоцима испод мишица и са змијским младежом и бичем вучје длаке на мишици - што се сматра преостатаком териоморфизма: птице и гмизавца, или у нашем случају, хтонског вука и змије као раних форми врховног српског Бога. Отуда се у неким нашим епским пјесмама које говоре о српским змајевитим јунацима, поименице о Милошу Обилићу и Рељи Бошњанину, каткада користи термин "крилати".

Док се у другим митологијама "небески змајеви појављују и као непријатељи", у нашем епу српски змајеви су, због специфичних социо-историјских услова њиховог настанка, према српском народу увијек "пријатељски расположени". Исправно је гледиште Владимира Пропа, да то још једном потцртамо, да су народи "који су знали за сунчевог змаја увек културнији од народа који га нису познавали". Друга савршенија форма јесте небески или Огњени змај, који је облик Бога, можда, и само божанство Сунца. Митолози се слажу у једном: да је змај огњено биће, и да је та веза змаја и огња његова постојана црта. Отуда у нашем фолклору змај и змија увијек иду заједно са огњем, односно огњиштем. То се лако може уочити из једне наше загонетке. "У сред куће змајево гнијездо'', а као одговор се даје: "Огњиште"

Ако је Змија везана за ноћни, хтонски амбијент, и симболизује пасиван дио године, Змај означава радикални преокрет. Уосталом, то се понајбоље запажа у митологијама многих индоевропских народа, у њиховој иконографији са темом: "борба сунчевог Бога против змијоликог или морског чудовишта". Наиме, убијањем неког змијоликог чудовишта означава се почетак нове космичке или институционалне ситуације. Елијаде је корјене овој митској слици пронашао у аријској митологији. Прије свега Индрина борба послужила је као узор за борбе које су Аријевци водили против дасјуа. "Онај који побјеђује у некој борби, тај уистину убија Вритру'', каже аријевски мит. "Борба између Индре и Вритре је у старо доба вјероватно представљала митско-обредни сценарио празновања Нове године, које је обезбјеђивало обнављање свеијта" (Елијаде, I, 1991: 178).

Ова митска борба пресликана је и у препуштању трона краља Стефана Драгутина Немањића (1253. - 12. март 1316.) који је био краљ Србије од 1276. до 1282. године и краљ Срема од 1282. до 1316. Године, а такође је и био син Стефана Уроша и Јелене Анжујске, свом брату Милутину. Унутрашња борба која се дешава унутар самог краља Драгутина у промишљању и покајању, који своју повреду у лову, доживљава као Божију казну због сукоба којег је имао са оцем краљем Урошем, покајнички препушта трон своме брату Милутину.

Стефан Урош II Милутин Немањић  (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем вијеку^. Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, Краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије. На унутрашњем плану је извршио промјену са Рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу,, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска.

И у нашем хришћанству такође је баштињена ова древна митска, да ли и архетипска, представа која је добила нову манифестну форму: Св. Георгије убија аждаху, мотив који се јавља у српском фолклору. Реч је о симболичком приказу једне космичке ситуације која значи: крај хтонског периода године - који завршава са Ђурђевданом. Отуда Св. Георгије као симбол нове ситуације и почетак сувереног владања древног Божанства Сунца, у лику христијанизованог Св. Георгија. Исто тако, у поезији која је настала послије пропасти српске државе, ова представа има и историјско-утопијски хоризонт: убијање историјског непријатеља, и почетак изгледније будућности кроз васкрс старе славе и државсности.

Основно вјеровање витешког реда Чувара копља Светог Георгија је да Божанско не познаје појам уништења, убиства, тако да Свети Георгије не убија Аждају већ је својим копљем просвјећује, просвјетљује и иницира тако да она постаје Змај. На сличан начин, након великог подвижништва издвајају се најбољи витезови из редова Чувара копља Светог Георгија, који постају Змајевити и који стичу право да свој грб обгрле Змајем и носе Змаја који репом омотава свој врат као знак распознавања.

Симбол Витеза Реда Змаја био је змај са обавијеним репом око врата, а на леђима змаја се налазио црвени крст светог Георгија на сребрној позадини. 

Зашто змај репом омотава свој врат?

Будући да змај представља свих пет елемената (вода - крљушти, земља - канџе, ваздух - крила, ватра - бљује ватру, етар - небо којим влада змај) Репом обмотани врат означава онога ко посједује изузетне етичке и моралне принципе, влада витешким, езотеријским знањима и уједно има вјештину самоконтроле. Само су одабрани могли да буду чланови витешког реда Змаја.

Срби и змајеви

Много је легенди о српским змајевима. Српски змајеви су митска бића која имају двије или четири ноге, тијело им је прекривено крљуштима и имају крила и лете. Предсатвљали су нешто добро. Постоји прича да су се на неким грбовима Немањића налазио симбол змаја,а вјеровало се да представља савршено биће, спој птице и змије, неба и земље.

Српски змајеви су пријатељи људима, помажу им у невољама и увек су на страни добра и правде. Вјеровало се да змај увијек долази у прави час да спасе праведног и недужног човјека. Многи од личности српске историје имали су у својим надимцима ријеч – ЗМАЈ или су их повезивали са змајевима.

То су: деспот Стефан Лазаревић, Вук Гргуревић Огњени Вук, Васа Чарапић прозван Змај од Авале, Стојан Чупић знани Змај од Ноћаја. Са змајевима су повезивани и Бановић Страхиња, Милош Обилић, Љутица Богдан и много други незаборавни и легендарни хероји минулих времена.

Било како било, приче о змајевима су се преносиле вјековима са кољена на кољено. Данас све више попримају позитивну симболику и то оних вриједности које су одувијек на цијени, а којих има тако мало - јунаштво, правдољубивост, милосрђе, херојство, одрицање, опште добро и храбро срце.

Срби су својем змају дали више душе него многи други народи.

Упознавајући се са свим овим чињеницама, као и са артефактима који потврђују присуство змаја у српској хералдици у периоду од 13 вијека. Постојање српског витешког реда Светог Георгија, касније Чувара копља Светог Георгија и филозофско-езотеријских постулата овог витешког реда по којима најбољи витезови постају Змајевити, касније чланови витешког Реда Змаја, а познавајући и историјска дешавања у том периоду посебно доласком краља Милутина на власт 1282 - 1321. који враћа преднемањићку славу српској држави, лако долазимо до закључка да се српски витешки Ред Змаја формирао у том периоду од стране краља Милутина.

Велики број ратова које је водио краљ Милутин ствара изузетно јаку војну касту чија се структура у организација драматично мијења. Након најезде Татара које задржава Бели Дрим, Милутин са братом Драгутином 1283 започињу дубок продор у Византију.

Њихове снаге продиру у струмску и серску област, код Христопоља избијају на Егејско море и Свету Гору, али те области не заузимају трајно, већ се послије продора повлаче на зимовање у централној Македонији. Драгутин се послије тога враћа у своју област, а Милутин наредне године самостално наставља офанзиву. Он током 1284. године заузима Дебар, Кичево и Пореч , чиме је овладао западном Македонијом и сјевером данашње Албаније и помјерио границе краљевине Србије на југ пред византијска утврђења, Струмицу, Прилеп, Охрид и Кроју. Ове велике побједе и ова година представљају сам чин оснивања српског витешког Реда Змаја којег оснивају најелитнији витезови витешког реда Чувара копља Светог Георгија заједно са својим владаром Милутином у цркви Светог Климента у Охриду 1284 и радикалну промјену, која се огледала у процвату српске државе и враћање старе славе српске државе из преднемањићког доба.

ГВМ