ПОСЛЕДЊИ РАТНИКОВ ПЛЕС

„... Има момената кад многе и највеће одлике човјекове постану излишне, а кад живот тражи од човјека само снагу жељезног карактера. Има и момената кад се више не мисли како ће се живјети него у каквој ће се љепоти умријети...”

Јован Дучић

ПОСЛЕДЊИ РАТНИКОВ ПЛЕС


(РАЗГОВОР ИЗМЕЂУ ДВОЈИЦЕ ВЕДСРБСКИХ РАТНИКА)
 

Гледам те, соколе и брате Стриборе Даждбоже Сварожићу, из битке у битку, из боја у бој, како смирено и неустрашиво на бојноме пољу пред битку стојиш;

и како на твојему лицу и у очима твојим, ни сенке од страха нема;

и како чудно поиграва коњиц твој и како се ти у седлу с коњицем повијаш као на љуљашци;

и како отвараш пролаз копљем и сабљом испред себе;

и како се сви непријатељи наши, кад тебе угледају, као сенке распршују;

реци ми, брате и соколе Стриборе Даждбоже, Сварожићу, какве то тајне знадеш, које су нама осталим ратницима тајанствене и непојамне?

Кад на бојно поље крочим, никада не гледам колико је испред мене непријатеља, ни какви су непријатељи, већ поглед тада усмерим високо понад бојнога поља, пут најсветлије тачке небеснога свода, и у својему срцу закликћем прецима и свим бозима нашим.

И тада почне кроза мене да струји божанско животно дејство, од темена главе, низ кичму и уде, све до прстију ножних; и кад осетим да сам сасма прожет дејством предака и богова, тада бивам лаган као дашак горски, и у мени потом не бива ни трунке страха никаквога, као да непријатељи испред мене и нису живи створи, већ сенке и утваре из неких тмина и раселина.

Па кад заиграм коњица, и ја с коњицем у седлу заплешем, осетим у трену да смо и коњиц и ја за копље изнад поља узнети, и да лебдимо понад свега што пољем гамиже.

Моје копље тада само погађа мету, моја сабља тада сама сече непријатеља, а високо горе, понад белих облака у плаветном прстену свода, језде моји преци и бози наши броде.

Тада свим бићем својим унутарњим осетим да је живот вечан, да нема ни почетка нити свршетка имаде; и знам да ништа не може да ми се догоди без допуста наших богова и предака.

Ето, сад знадеш, брате и соколе Перуне, Дајбожићу, с каковим посвећењем ја у битку улазим, и знадеш да је свака моја битка као последња ратникова битка, као потоњи ратников плес, на пољу пред бозима и прецима.

Драган Симовић