Србски култ вука

Ја нисам човек, ја сам вук. Ја не причам и не пишем, ја завијам. 

Не завијам што ме је страх, не завијам што сам бесан.

Завијам да би ме чопор чуо мој, да би ме чули вукови,

да би ме чула вучица, да би ме чули вучићи,

да се окупи чопор мој.

А кад окупи се чопор мој, бојте се пси!

Веселин Чајкановић, највећи србски етнолог, записао је да је “из старе књижевности сачуван један каталог народа, у коме је сваки народ везан за понеку животињу, изједначен с њом. У том каталогу споменути су ближи и даљи народи. Ближим, познатијим народима увек је тражен животињски еквиваленат по каквој унутраш њој вези. За Србина се, на пример, каже да је вук, и то је сасвим на свом месту утолико што је вук митски сродник и предак Србинов, уопште митски представник српског народа”. У древној србској митологији култ вука је заузимао веома важно место, а то поштова ње вука – онога што вук символише – свој израз је нашло и током дугог низа векова крштене историје Срба. Тако је, према древним схватањима народа, Свети Сава постао заштитник вукова или “вуч ји пастир”. У нашој народној традицији вукови су стални пратиоци Св. Саве, његови хртови или керови. Односи између Св. Саве и вука интимни су и пријатељски.

У свом роману Последњи Европљанин, Србски витез Драгош Калајић је о символици вука записао: “Вук добро оличава једну људску силу која је веома сложена и разнолика, а њена најупадљивија појавност је урођена потреба за слободом као основним условом живота... Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса, премда је много паметнији. Није то могуће и зато што је паметнији. За ту слободу везан је и снажан осећај самопо штовања и поноса, без премца међу животињама, а и међу огромном већином људи. Код вука етика је исто што и памет. Вук не трпи никакве компромисе, које види као издају своје етике или природе. Рекао бих да у тим својствима вука почива објашњење истинског узрока омразе коју ужива код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују. (...)  У вуку би данас ваљало препознати и симбол устаника против модерне цивилизације Запада, јер је она потпуно преокренула све традиционалне и природне вредносне поретке те критеријуме селекције. Цивилизација Запада привилегује и умножава најгоре, а прогони и проскрибује, кажњава и затомљава најбоље.”