ЗА ЖИВОТ СРБИЈЕ

"Кад су Александру Србљанину предложили да ноћу нападне на знатно јачу војску персијског цара Дарија, он је одговорио: «Ја не крадем победу». Неки су ово сматрали лакомисленошћу, али Александар је имао правилну процену. Тако моћан непријатељ, као што је Дарије, неће капитулирати због материјалних губитака и губитака људства. Поседујући огромне ресурсе, персијски цар би без тешкоће надокнадио сваки губитак. Дарија је било могуће победити само сламањем његовог борбеног духа, а то се могло постићи само отвореном борбом.

Ми се налазимо у сличној ситуацији. Наш противник, који располаже огромним материјалним и интелектуалним потенцијалом, води против нас невидљив рат. Праузроци тог рата су сакривени, видљиве су само негативне последице. Непријатељ се може победити, сломивши његов дух. Наша крајња исправност може га натерати да устукне. Треба скинути са вука овчју кожу и открити његово право лице."

Данас је главни задатак – трагање за људима који су способни за стратешко размишљање тј. чији мисаони опсег обухвата Вјекове, Континенте, Цивилизације. Није чак ствар ни у томе да докажемо истинитост наших постулата, већ у томе да нађемо оне који су способни за свеобухватно мишљење – не у оквиру ове или оне гране, већ у планетарним размјерама. Шта вриједи доказивање исправности наше теорије људима који већ од самог почетка имају предрасуде и ову теорију, као и наше Братсво, сматрају суманутим? Иако је поштен, добар и храбар, човјек такве мисаоне ширине не може се прихватити већег посла. Тај посао је за њега нереалан, не зато што он уочава у њему неке недостатке, већ зато што излази из оквира његовог опажања.

Разговарати са човјеком, који размишља у уобичајеним категоријама, на теме које се налазе изван тих категорија, исто је што и разговарати са дјететом. Већина људи, ако су још и паметни, неће озбиљно схватити такав разговор. Чак и ако неко до детаља разумије нуклеарну физику, или зна напамет све о грађи ножице комарца, то свједочи о постојању интелекта или великог обима знања, али не и о ширини његове мисли. Сам интелект, без цјеловитог размишљања ништа не може ријешити. Не можеш радити неки посао ако ниси способан сагледати његове размјере. Зато што нећеш повјеровати у реалност тог посла. А ако не повјерујеш, сматраћеш га бесмислицом и пустом фантазијом.

Највише што могу урадити људи, који потпуно разумију и дијеле нашу идеју, али који нису навикнути на опсежно размишљање, је – поразговарати на ту тему, и стајати по страни. Али ништа конкретно никада неће урадити. Зато што је то за њих нереално. Човјек се може бавити само реалним пословима. Али свако има своју реалност. За једног човјека је реално гајити краставце, за другога освајати земље. Сваком своје. Промјенити поредак ствари је немогуће. Човјек се никада не може бавити нечим другим, осим својим послом.

Човејк бира свој посао независно од тога да ли располаже интелектуалним, административним и финансијским ресурсима или не. Професор великог знања, утицајан функционер или трговац-милијардер може схватати велики ресурс само као шансу да среди свој живот реализујући неке мање пројекте (куповину викендице или јахте, на примјер). Са друге стране, сиромашан и неук човјек, са микроскопским ресурсом, може тежити ка пословима колосалних размјера. Да ли ће успјети – то је друго питање. Ми говоримо о намјерама и потенцијалу. Величина људских дјела не зависи од ресурса којима неко располаже, већ од његовог мисаоног опсега. Човјека не одређује квалитет његових ципела, већ квалитет његових тежњи (намјера). Тежње једног човјека су велике, другог су мале. Оно што показује величину човјека су — намјере. Међу људима са малограђанским опсегом мишљења, велики човек се осјећа као одрасли чика међу дјецом која се играју у пјеску. У дјечјим очима је питање: чико, шта ћеш ти овде? Велики се у друштву малих осјећа као авион који се креће улицом. Он је незграпан, сви му трубе, свима смета. И то само зато што он не треба да се креће по земљи, већ да лети.

Несагласност ресурса и посла за који се тај ресурс употребљава, је феномен своје врсте. Сам по себи велики ресурс неће покренути човјека да ради у сектору чије размјере излазе из опсега његовог опажања. Чак и ако он схвата да брод којим плови почиње да тоне, он ће свеједно сматрати да је боље ако не предузима ништа. Он никада неће спасавати брод због тога што је увјерен – да није он предодређен да ради тако велике послове. Коме није дата велики мисаони опсег, тај неће имати довољно духа да се прихвати великог дјела.

У својој дјелатности људи не полазе од познавања реалности, већ увек дјелују сагласно свом мисаоном опсегу.

У том смислу посматрано, јако је мали број великих људи. Основну масу чине — прости, обични људи. Они ће се, као дјеца, јако нервирати, ако им неки туђи чика одузме играчку. Али неће ни трепнути, ако им тај исти чика из стана изнесе све драгоцјености. Зато што се оне налазе ван оквира њиховог опажања. За већину људи, основну вриједност представљају — играчке. То исто важи и при одређивању опсега нечије личности. Ако некоме опљачкају стан, то ће за њега бити велика несрећа. Али, ако опљачкају његову земљу, он неће на то чак ни обратити пажњу. Зато што се тај проблем налази ван његовог видокруга.

Какве су размјере у којима ви осјећате, мислите и радите? Да њима обухватате само себе? Породицу? Родбину? Државу? Човјечанство? Одговор на то питање представља показатељ вашег опсега. Ако се све ваше тежње своде на куповину нових «играчака», и баш на то трошите новац, ви сте у ствари — дјете које се игра у пјеску. Сва дјеца желе да праве «куле од пјеска». Једни су их направили, други желе да их направе, али у оба случаја њихове тежње не иду даље од кула. Са узрастом, играње у пјеску добија други облик. Улогу кула од пјеска сада играју станови и скупоцјени аутомобили. Мјења се квалитет «кула», али суштина остаје иста — играње у пјеску.

Човјеку са дјечјим типом мишљења својствено је да брине само о себи. То значи да, чак и ако неко има високо научно звање, имовину од 100 милиона и старост од 50 година, али мисли само о себи, он је у суштини — дијете. Ако мисли још и о својој породици, он је мало старији. Ако брине још и о својим рођацима, он је скоро сасвим велики. Али и даље његов узраст не достиже потребне размере.

Србима требају људи који су способни да кажу: «Моја земља је — моја породица. Сви беспризорници су — наша дјеца. За њих ме душа боли, као за рођену дјецу. Ја желим све да их саберем, нахраним и угрејем. Све те несрећне баке и деке су – наше рођене баке и деке. Сви мушкарци и жене, који живе бринући своје мале бриге – су наша браћа и сестре, наши рођени стричеви и тетке.

Нашој Отаџбини су потребни мисаони људи, који су спремни да дјелују у складу са знањем – они, који су, ради добробити Србије и србског рода, способни на дјела која нису везана за личну корист. Као у пјесми: «Химна за живот Србије». Вјерујемо да још постоје људи који се према србском роду односе као према рођеној породици, и који размишљају у сјветским оквирима. Они, који се неће уплашити од ширине тог распона. Јер што је више нас, то је мање њих. То је залог нашег успеха.